Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив



Тропар
Као што је Владика Христос Божанску природу Своју, човечијом сакрио, и тако нам невидљивим учинио неизрециво величанство Своје, и ти си Му се, свехвални оче Гаврило, уподобио, подвигом јуродства сакривши духовно сијање твоје, и исповедништвом вере, постао си истински пастир, преподобни оче Гаврило, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак
Неизмерно си милосрђе Божије, / Чијом добротом ми гледамо творевину Њиме освештану,/ ти си оче преподобни,/ лик Творца твог у себи учврстио,/ и страдањима си уздигао биће твоје у подобије Божије,/ зато те славимо, оче Гаврило, / као достојног сваке похвале, / јер био си на земљи свирала правде, проповедник љубави и голуб чистоте, а твојим свечудним смирењем / отворио си свету извор мудрости,/ и сада си на небесима // заступниче милосрђа Божијег и нашега спасења.

Величаније
Величамо те, преподобни оче Гаврило, и поштујемо свети спомен твој, наставниче монаха и саговорниче анђела.


   



Музеј манастира Самтавро


У оквиру манастиру Самтавро отворен је нови музеј, где се налазе светиње, јединствени експонати, фотографије и различити архелошки предмети. Музеј је отворен сваког дана од 10:00 до 19:00. Улазница је 1 грузијски лари (0,40 €)








20-тог децембра 2012 године, Свештени Синод Грузијске Аутокефалне АПостолске Православне Цркве је уврстио лику светих архимандрита Гаврила (Ургебадзе) именувши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2 новембар (20 нов.)








Отац Гаврило, у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич, рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре.3 Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну."

Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио.

Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор.

У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали.

Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви,4 о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке.

"1. Родио сам се 1929. године.
2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви.
3. Нисам се женио.
4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима.
5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање.

Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади.

Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу:

"Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског.5 Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру6извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру7 и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет.

Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." На изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену:

"Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..."8 итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма:

"Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава.

Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен."

У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира9: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу."

После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..."

Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила.

1991. године су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу.

Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења.

Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника.

Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику.






1 Лк. 9, 62.
2 Самтавријски женски манастир се налази у граду Мцхети (древној престоници Грузије). Самтавро (груз. – Кнежевски) је дејствујући женски манастир подигнут у част празника Преображења Господњег (прва половина XI века). Саграђен је на месту мале дрвене цркве из IV века. У овом храму су сахрањени свети равноапостолни цар Мириан и света равноапостолна царица Нана. За време њихове владавине (IV век) Православље је у Грузији проглашено за државну религију. Старац Гаврило је у току последњих година живео у кули овог манастира. И сахрањен је овде, у манастирској порти. – Прим. прев.
3 Црква свете великомученице Варваре (из XIX века) у Тбилисију. У овом храму се служба често одвија на словенском језику. – Прим. прев.
4 Сионска саборна Црква у име Успења Мајке Божије (V-VII в.), налази се у Тбилисију на обали реке Куре. У овом храму се налазе светиње као што су: ексер, којим је разапињан Господ наш Исус Христос, часна глава апостола Томе, чудотворни Крст од лозе свете равноапостолне Нине, благодатни камен преподобног Давида Гареџијског, мошти светог великомученика Георгија Победоносца и друге светиње. У овом храму служи Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II. – Прим. прев.
5 Преподобни Гаврило је родом био из Грузије (Иверије), отшелнички се подвизавао у Иверској обитељи. Због узвишености свог живота удостојио се да чује Глас Божји, који му је заповедио да прими чудотворну икону Мајке Божије Портаитисе. – В. Атонски патерик. М., 1897., део 1, стр. 452. – Прим. ред.
6 Моцаметски манастир (Моцамета (груз.) – манастир мученика) налази се близу града Кутаисија. Главни Главни храм је саграђен у сећање на браћу Давида и Константина Мхеидзе, кнезова Аргветских, који су мученички пострадали од руку арапског освајача Мурвана Ибн Мухамеда у VII веку и прибројани лику светих Грузијске Цркве. Њихове мошти се налазе у истој гробници. Цар Баграт III је обновио цркву у Х веку. Ово здање је још једном било реконструисано у XIX веку. – Прим. прев.
7 Шио-Мгвимски мушки манастир (из VI в.) налази се на 6 км од града Мцхете. Основао га је преподобни Шио (в. фус-ноту на стр. 47). Данас се у манастиру богослужења обављају редовно. Овде се налазе мошти шест хиљада преподобномученика Гареџијских. Од архитектонских грађевина се сачувала црква из 60-их година VI века с куполом, трпезарија из епохе зрелог средњовековља и велика црква из XII века, која је обновљена у XVII веку. – Прим. прев.
8 Светицховели (груз. – Животворни Стуб) је саборна црква у граду Мцхети (XI век). Храм је саграђен у име 12 апостола. Храмовна слава је Празник у част Светицховлоба (груз. – Риза Господња) и Светицховелија (груз. – Животворног Стуба). По предању Грузијске Православне Цркве, Риза Господња је одећа Спаситеља из једног дела (в. Јн. 19, 23) која је у древну престоницу Гризије у град Мцхету доспела на следећи начин. Елиоз, рабин мцхетске заједнице Јевреја је добивши обавештење од јерусалимског првосвештеника Ане о предстојећем погубљењу Христа похитао у Јерусалим у пратњи Лонгина Карснитског. Они су били сведоци Страдања Господњих и бацања жреба за Његову одећу (Јн. 19, 23-24; Пс. 21, 19). Док је Пречисто Тело Господа Исуса Христа било прикуцано за Крст, Елиозова мајка, која се налазила у Мцхети, уздрхтала је од великог страха. Обавестивши своју кћи Сидонију о крсним мукама Спаситеља, Који је без кривице осуђен на смрт, Елиозова мајка се упокојила. Елиоз је Ризу Господњу купио од војника који ју је добио по жребу, и однео у Мцхету. Сидонија је сусревши са сузама свог брата Елиоза, обавестила о мајчиној смрти и о њеним предсмртним речима. Елиоз је потврдио мајчине речи и показао сестри Ризу Господњу. Узевши Ризу праведна Сидонија ју је целивала, привила уз своје груди и одмах испустила душу. Нико није могао да раздвоји Сидонијине руке и узме Ризу. Праведну Сидонију (1./14. октобар) је брат Елиоз тајно сахранио у царској башти Мцхете. Грузијски цар Мириан (265-342.), којег је света равноапостолна Нина обратила Христу одлучио је да на месту где почива Риза Господња, сагради хришћански храм. Међутим, храм се више пута рушио пре него што су градитељи стизали да у здање цркве ставе последњи камен. Тада се неко досетио да претестерише огроман кедар, који је израстао изнад Сидонијиног гроба. Његов стуб су хтели да искористе као носећи стуб главне куполе будућег храма. Дрво је претестерисано, али нису могли да га подигну. Целе ноћи се света Нина молила за Божанску помоћ и била су јој дата виђења у којима су се откривале историјске судбине Грузије. У освит је Анђео Господњи пришао Стубу и подигао га је у ваздух. Стуб, обасјан дивном светлошћу, подизао се и спуштао у ваздуху, док се није зауставио изнад свог темеља. Из пања кедра текло је миомирисно миро. Анђео Господњи је показао место на којем је у земљи скривена Риза Господња. Овај догађај, чији су сведоци били многи становници Мцхете, приказује се на икони "Прослављење Грузијске Цркве". Касније је на месту првог дрвеног храма подигнута величанствена камена црква Светицховели. Животворни Стуб поред којег су се догађала многа исцелења, данас има камени четвороугаони покров и овенчан је лаком настрешницом која дотиче свод цркве. Стуб се налази у храму Светицховели поред макете храма Гроба Господњег у Јерусалиму. Грузијска Црква је у част Ризе Господње и Животворног Стуба установила празник 1./14. октобра. – Прим. прев.
9 Бетанија (тј. Витанија) је дејствујући мушки манастир (XII-XIII в.), у част Рођења Мајке Божије. Обитељ се налази у пошумљеном кланцу реке Вере на 20 км од Тбилисија. У Бетанијском манастиру се подвизавао духовник старца Гаврила схиархимандрит Георгије (Мхеидзе) (1887-1961.г.) Схиархимандрит Георгије је 2003. године прибројан збору светих на Помесном Сабору Грузијске Православне Цркве. – Прим.прев.








Акатист Преподобном и Богоносном 
       Оцу нашем Гаврилу Самтавријском

Акатист Преподобном и Богоносном Оцу нашем Гаврилу Самтавријском

Србски превод: Антонина Радић
(о Госпојинском посту 2016 г.)
Исправке: Архимандрит Никодим Богосављевић и Марина Тодић
Датум помена: 2 новембар (20 октобар)

Adobe Acrobat Reader
(Adobe Acrobat Reader)








Arhimandrit Rafail (Karelin) TAJNA SPASENJA

TAJNA SPASENJA

Arhimandrit Rafail (Karelin)

Adobe Acrobat Reader
(Adobe Acrobat Reader)








Дијадема старца

Дијадема старца

Сећања на грузијског подвижника оца Гаврила

Adobe Acrobat Reader
(Adobe Acrobat Reader)